U ova ljetno vrijeme u bogoslužju često slušamo Isusove prispodobe o sjetvi, žetvi, obradi zemlje i uzgoju voća. Tako Isus govori o tome kako je neki čovjek na svojoj njivi posijao pšenicu, a onda je njegov neprijatelj na toj istoj njivi posijao i kukolj, korov. U svojoj revnosti sluge toga čovjeka predlažu gospodaru da odu i počupaju kukolj. Međutim, gospodar veli: „Ne! Da ne biste sabirući kukolj iščupali zajedno s njime i pšenicu. Pustite nek oboje raste do žetve.“

Zanimljiva je revnost i briga slugu iz Isusove prispodobe. Oni bi odmah napravili reda. Otišli bi u polje i počupali mrski i štetni kukolj. Ako treba, oni bi i po nekoliko puta plijevili dok se zlo ne iskorijeni. Ognjem i mačem. Nemilosrdno. Međutim, što bi se dogodilo da im je gospodar to dopustio? Pšenica je gusto posijana. Ako čovjek uđe u polje, ne može, a da na pogazi i pšenicu i kukolj. Ako čupa kukolj, ne može, a da nehotice ne počupa i pšenicu. Zatirući zlo, gazimo i dobro. Upravo nam se to događa. U naletu pravdoljubivosti i pravovjernosti spremni smo iščupati, spaliti, ukloniti bez milosti. Pogledajmo s koliko gorčine, zloće pa i mržnje u novinama ljudi, pogotovo političari, govore jedni protiv drugih? I pri tome tvrde da se bore za istinu! Istinu? Nažalost, tu je ponajčešće u pitanju osobna taština i silna želja izdići se gazeći druge… Svi smo, nažalost, podložni takvom načinu gledanja: tko nije za mene, protiv mene je; tko drugačije misli, moj je neprijatelj… O, kako bismo samo rado uveli reda u našoj zgradi, na našem poslu, u našim političkim strukturama, u Crkvi… Pa onda se čuje poznata izreka: „Da je meni samo pet minuta vlasti…“ Što bismo učinili? Bacili atomsku bombu na mrske neprijatelje?

Isus nas poziva na strpljivost. Onakvu strpljivost, nježnost i ljubav koju roditelji pokazuju prema svome djetetu dok čini prve nesigurne korake, dok prvi put ima žlicu u rukama. Bog nas poziva na strpljivost i ljubav jednih prema drugima. Baš kao što je i on beskrajno strpljiv s našim ludovanjima.

dr. Zvonko Pažin